"Kako je to biti američka kraljica pušenja?"
Bilo je to početkom 2001. Sedela sam na bini Cooper Uniona u Njujorku, usred snimanja dokumentarca za HBO. Ja sam bila tema dokumentarca. I bila sam zapanjena.
Na stotine ljudi u publici, uglavnom studenata, buljilo je u mene, mnogi s otvorenim ustima, pitajući se da li ću se usuditi da odgovorim na ovo pitanje.
Pristala sam da učestvujem u ovom programu ne da bih revidirala ono što se desilo, već da bih fokus prebacila na važnije stvari. Mnoga veoma važna politička i pravna pitanja došla su u žižu javnosti nakon istrage i impičmenta predsednika Bila Klintona. Ali ona najozbiljnija su uglavnom ignorisana. Ljude nisu zanimale stvari poput erozije privatnog života u javnoj sferi, ravnoteže moći i rodne nejednakosti u politici i medijima...
Bila sam tako naivna.
Bilo je uzdaha i povika iz publike. Brojni glasovi bez lica su rekli: "Ne odgovaraj na to!"
"To boli i vređa", rekla sam, pokušavši da ostanem pribrana. "A koliko vređa mene, još više vređa moju porodicu. Ne znam zašto čitavu stvar svodite na oralni seks. Nije to bio samo oralni seks. Bila je to obostrana veza. Ako se svodi samo na to, možda je to posledica društva kojim dominiraju muškarci."
Publika se smejala. Možda su bili iznenađeni što su te reči čuli od mene.
Pogledala sam pravo u tipa koji je postavio to pitanje. "Možda bolje da ti odgovoriš na to pitanje." A posle kratke pauze, dodala sam: "Ovo će mi dodati bar još godinu dana na terapiji".
Neko će reći da sam i samim pristajanjem da učestvujem u dokumentarcu pod nazivom "Monika u crno-belom" dala dozvolu da ponovo budem postiđena i javno ponižena. Neko će reći da sam sama to tražila. Ovaj susret u Cooper Unionu, na kraju krajeva, nije bio ni prineti Starovom izveštaju, na 445 strana, koji je bio kulminacija četvorogodišnje istrage nezavisnog savetnika Keneta Stara o tome šta je Klinton radio u Beloj kući. U njemu je bio odeljak o mojim intimnim seksualnim aktivnostima, kao i transkripti snimaka mojih privatnih razgovora. Ali, ovo "kraljica pušenja" ostalo je u meni mnogo duže nakon što su te noći svi otišli kući, i kamere isključene.
Istina, nije to bio prvi put da sam stigmatizovana zbog afere sa Bilom Klintonom. Ali, nikada nisam bila tako direktno suočena sa ovakvom karakterizacijom. Jedna od neželjenih posledica mog pristajanja da se pojavim u javnosti i kažem istinu bila je da će ta sramota ponovo visiti oko mog vrata kao šal. A verujte mi, kad je jednom tu, jako ju je teško skinuti.
Da se taj odvratni trenutak u Cooper Unionu prikazao samo koju godinu kasnije, sa napretkom društvenih mreža, poniženje bi bilo još gore. Taj bi klip postao viralan na Tviteru, Jutjubu, Fejsbuku, TMZ-u, Gawkeru. Imao bi sopstveni mim na Tumblru. Stigao bi na Dejli bist i Hafington Post. I ovako je bio prilično viralan, i zahvaljujući prirodi interneta, i 12 godina kasnije možete po ceo dan da ga gledate na Jutjubu (mada se iskreno nadam da imate pametnijeg posla).
Znam da nisam usamljena kada se radi o javnom poniženju. Niko, čini se, ne može da izbegne neoprostivi pogled interneta, gde tračevi, poluistine i laži prosto bujaju. Stvorili smo, da citiram istoričara Nikolasa Milsa, "kulturu poniženja", koja ne samo da ohrabruje i uživa u zluradosti, već nagrađuje one koji ponižavaju druge, od paparaca do trač-blogera, od komičara do veb-preduzimača koji profitiraju od skarednih klipova.
Da, svi smo sada povezani. Možemo da tvitujemo revoluciju s ulica ili da beležimo dostignuća, velika i mala. Ali takođe smo u beskonačnom krugu defamacije i stida, onom u kojem smo u isto vreme i žrtva i napadač. Možda nismo postali okrutnije društvo - iako se čini da jesmo - ali internet jeste iz korena promenio ton naših interakcije. Lakoća i brzina koju nam omogućavaju naši uređaji može da nas učinii hladnijim, odvratnijim, manje zabrinutim za posledice naših šala, pošalica i predrasuda. Pošto sam na najgori način preživela najintimnije poniženje, ne mogu da poverujem koliko smo lako pristali na sve ovo.
U mom slučaju, svaki klik na taj link na Jutjubu osnažuje arhetip: ja, američka kraljica pušenja. Ona stažistkinja. Ona lisica. Ili, kao što je to rekao 42. predsednik, "Ona Žena."
Možda će vas iznenaditi podatak da sam ja, u stvari, ljudsko biće.
Godine 1998, kada je moja afera sa Bilom Klintonom izašla na videlo, bila sam najponiženija osoba na svetu. Zahvaljujući sajtu Drudge Report, verovatno sam bila i prva osoba čijem je poniženju doprineo internet.
Nekoliko godina pokušavala sam da se bavim svojim modnim biznisom i učestvovala sam u raznim medijskim projektima, uključujući i taj dokumentarac. A onda sam se povukla (poslednji veliki intervju dala sam pre deset godina). Kad god bih se pojavila negde, optuživali bi me da pokušavam da zaradim na svojoj ozgloglašenosti. Očigledno je okej da drugi pričaju o meni, ako se ja usudim da to učinim - to su strašne stvari. Odbila sam ponude i od po deset miliona dolara, jer nisu izgledale kao dobra stvar. Vremenom se taj medijski cirkus utišao, ali se nikada nije odselio, čak i ako sam ja to pokušala.
Za to vreme, gledala sam kako teku životi mojih prijatelja. Brakovi. Deca. Diplome. (Drugi brakovi. Još dece. Još diploma.) Odlučila sam da okrenem novi list i upišem fakultet.
Preselila sam se u Englesku da bih studirala, da bih pobegla iz žiže javnosti, da bih ponovo stvorila sopstveni identitet. Moji profesori i kolege sa Londonske škole ekonomije (LSE) bili su divni: druželjubivi i puni poštovanja. U Londonu sam bila mnogo anonimnija, možda i zahvaljujući činjenici da sam dane i noći provodila na predavanjima ili u biblioteci. Godine 2006. diplomirala sam socijalnu psihologiju. Moja diplomska teza bavila se društvenim predrasudama u sudnici, i zvala se "U potrazi za nepristrasnim porotnikom: Istraživanje publiciteta pre suđenja i efekat treće osobe". Nadala sam se da će diploma biti moja ulaznica za normalniji život.
Seljakala sam se između Londona, Los Anđelesa, Njujorka i Portlanda, aplicirala za gomilu poslova koji su mogli da se podvedu pod "kreativne komunikacije" i brendiranje", kao i za dobrotvorne kampanje. Ali, zbog nečega što su potencijalni poslodavci nazivali mojom "istorijom", nekako nikada nisam bila "skroz prava" za tu poziciju. Ponekad bi mi rekli da bi moj posao uključivao i prisustvovanje događajima, a na događajima bi bilo novinara...
U jednom od tih intervjua, početkom 2008, razgovor je krenuo zanimljivim tokom. "Vidi kako stoje stvari, Monika", rekao mi je ispitivač. "Ti si veoma pametna mlada žena i baš si prijatna, ali za nas - kao i za druge organizacije koje zavise od vladinih fondova - sve ovo je veoma rizično. Prvo bi nam trebalo pismo kojim bi se Klintonovi složili da ti radiš ovde. Na kraju krajeva, ima najmanje 25 odsto šansi da će gospođa Klinton biti sledeći predsednik SAD." Nasmejala sam se na silu i rekla: "Razumem."
Ili, drugi razgovor za posao, jedan tipičan: ušala sam u veoma "kul" ofis prestižne advertajzing agencije u Los Anđelesu, mom rodnom gradu. Nabacila sam svoj prijateljski osmeh i rekla "Zdravo, ja sam Monika Levinski i imam zakazano sa tom-i-tom."
Dvadesetogodišnjakinja na recepciji je prstom podigla svoje hipsterske naočare sve do vrha nosa. "Koja Monika?"
Pre nego što sam stigla da odgovorim, doleteo je neki tip, u uskim farmerkama, kariranoj košulji i kravati, i prekinuo nas. "Gospođica Levinski. Divno je što ste ovde. Reći ću toj-i-toj da ste stigli. Hoćete mleko od soje? Zeleni čaj? Filtriranu vodu?"
Potom sam sedela za malim okruglim stolom, oči u oči sa tom-i-tom, šeficom strategije i planiranja u agenciji. Pričali smo. Ona je stalno treptala. Nije išlo dobro. Treptala je i nakašljavala se. Onda sam shvatila: ona je jako nervozna. Kapiram: nije baš lako sedeti sa "Tom Ženom." Treba li da kažem da nisam dobila posao?
Na kraju sam shvatila da tradicionalno zaposlenje neće ići tako lako. Uspevala sam da se nekako provučem sa sopstvenim projektima, uglavnom od start-apa ili od pozajmica od prijatelja i porodice. U jednom drugom intervjuu, pitali su me "Kad bi bila neki brend, koji bi to bio?" Da vam kažem nešto, kada ste Monika Levinski, to je jedno baš bremenito pitanje.
U septembru 2010, kulminacija ovih iskustava mi je raširila oči i stavila sam sve u širi kontekst. Bilo je to kada sam sa majkom razgovarala o tragičnoj smrti Tajlera Klementija. Ako se sećate, Tajler je bio 18-godišnjak, brucoš na Ratdžersu, koji je na veb-kameri uhvaćen kako se ljubi s drugim muškarcem. Nekoliko dana kasnije, nakon što su ga ljudi ubili od prozivki na društvenim mrežama, izvršio je samoubistvo, skočivši sa mosta Džordž Vašington.
Moja majka je plakala. Neprestano je ponavljala "kako li se samo osećaju njegovi jadni roditelji?"
Nisam mogla do kraja da shvatim zašto ju je sve ovo potreslo, a onda mi je sinulo: ona je ponovo proživljavala 1998, kada me nije puštala ni sekund nasamo. U glavi je verovatno premotavala one sedmice kada je netremice sedela pored mog kreveta, jer sam i ja imala suicidne tendencije. Sramota, prezir, strah da će njena ćerka oduzeti sebi život, strah da ću biti doslovno ponižena do smrti. (Nisam nikada pokušala samoubistvo, ali imala sam nekoliko iskušenja tokom istrage i nekoliko puta posle.)
Nikada ne bih uporedila svoju priču sa onom Tajlera Klementija. Na kraju krajeva, moje javno poniženje bila je posledica mog petljanja sa veoma značajnom javnom figurom - dakle, posledica mojih loših izbora. Ali, u tom trenutku, poželela sam da sam imala priliku da sa Tajlerom porazgovaram o tome kako je cela planeta na dlanu dobila moj ljubavni život, moj seksualni život, moje najprivatnije trenutke, moje najosetljivije tajne. Volela bih da sam mogla da mu kažem da sam znala kako mu je. I da je moguće sve to preživeti, ma koliko teško vam izgledalo.
Posle Tajlerove tragedije, moja je patnja dobila drugo značenje. Možda bih, ako bih podelila svoju priču, mogla da pomognem drugima u njihovim najmračnijim trenucima poniženja. Shvatila sam da je potrebno da pronađem i da podelim svrhu u svojoj prošlosti.
Uprkos tome što sam odabrala medijski egzil, povremeno su me koristili u javnim debatama, uvek u vezi sa Klintonovima. Rend Pol, senator iz Kentakija i neuspešni predsednički kandidat republikanaca na izborima 2016, uspeo je da me uvuče u predizbornu priču. Kako bi odgovorio demokratama, koji su republikance optuživali za "rat protiv žena", uzvratio je da je Bil Klinton počinio "nasilje" i ponašao se kao "predator" na štetu dvadesetogodišnje devojke koja je u Belu kuću stigla s koledža.
Da, moj šef me jeste iskoristio, ali zauvek ću ostati nepokolebljiva u jednome: bio je to sporazumni odnos. Svako "nasilje" stiglo je kasnije, kada sam ja bila žrtveni jarac koji je trebalo da zaštiti njegovu moćnu poziciju.
Taj pokušaj da nestanem me nije usrećio. Svakog dana me prepoznaju. Svakog dana. Ponekad se ljudi okreću za mnom i misle da to ne primećujem. (Srećom, 99,9 odsto onih koji mi se obrate kažu nešto lepo i pažljivo.) Svakog me dana neko pomene u tvitu ili na blogu, uglavnom ne lepo. Svakog dana pojavim se u pres-klipingu, u tekstovima koji se bave najrazličitijim temama: milenijumskom generacijom ili ljubavnim životom francuskog predsednika Olanda. Majli Sajrus me pominje kada vrcka dupetom, Eminem repuje o meni, Bijonse me pominje u poslednjem hitu. Hvala ti, Bijonse, ali mislim da si pogrešila u stihu: nije taj tip obavio "Moniku Levinski na tvojoj haljini", nego je obavio "Bila Klintona".
Sa svakim muškarcem s kojim izađem (da, ja imam veze!) prolazim kroz neki stepen razgovora o toj 1998. Moram veoma da pazim šta znači biti "javan" s nekim. Jednom prilikom, sedela sam u prvom redu na utakmici na Jenki stadionu, kada mi je tip rekao da već ima drugu vezu. Poludela sam i pomislila da će nas neko fotografisati. Sada sam naučila da razlikujem kada muškarce interesujem ja, a kada su tu iz nekih drugih razloga. Hvala Bogu, potonjih ima manje. Ali svaki muškarac mi je na neki način pomogao da se izborim sa onim što se dogodilo 1998.
U februaru ove godine, negde taman kada me je senator Pol ponovo vratio u javnost, proglašena sam za "narcističku ludaču".
Taj scenario je uvek sličan: pozvoni mi telefon, i vratar mi kaže da su se ponovo pojavili. Paparaci, koji pokušavaju da me uslikaju. Onda palim kompjuter i guglam samu sebe. Da, na vestima je prava eksplozija. I znam šta to znači: šta god sam planirala za taj dan, moram da odložim. Ne smem da napustim kuću.
Poslednji put, kamere su se vratile jer je neki konzervativni sajt čačkao po arhivama Dajen Bler, najbolje prijateljice Hilari Klinton, i pronašao pisma iz devedesetih. U jednom od njih, Blerova, koja je preminula 2000. godine, citira Prvu damu o vezi njenog supruga sa mnom. Iako Hilari nema mnogo opravdanja za to što je učinio njen suprug, pohvaljuje ga što je pokušao da "se izbori s nekim ko je očigledno narcistička ludača."
Moja prva pomisao je bila: ako je to najgora stvar koju je rekla, treba da budem srećna. Gospođa Klinton se navodno poverila Blerovoj da je ona kriva što ju je Bil varao (jer ga je emotivno zapostavljala) i rešena da mu oprosti. Smatrala je da su njegovi postupci bili "veoma neprikladni", ali da je veza bila "obostrana".
Kad god se dogodi ovako neka vulkanska priča, pozovem prijatelje koji mi daju moralnu podršku. Oni olakšaju situaciju tako što me zezaju. Pokušavam da ignorišem davno zakopane komentare Prve dame. No uprkos tome, stvar me nervira. Shvatam da je Hilari u stvari tražila od Blerove da zapisuje sve što joj je pričala.
Da, shvatam sada. Hilari je želela da ima zapisano da je digla glas protiv ljubavnice svog muža. Smeta mi njena želja da za sve okrivi Ženu - ne samo mene, već i samu sebe. To je tako tipično: svako bračno neverstvo koje nađe put do javne sfere - a u većini takvih sudeluju političari - za posledicu ima žensku krivicu. Da, Entoni Viner i Eliot Spicer se povuku, ali kada se vrate, sve je to iza njih. A životi žena koje to dožive i prežive ne popravljaju se tako lako.
Ali, tu je i još jedan deo zbog kojeg se nakostrešim: narcis? Ludača?
Možda se sećate da mi je svega pet dana pre nego što je svet saznao za moje ime - nakon što je moja prijateljica Linda Trip došla do Keneta Stara sa informacijama o mojoj vezi s predsednikom - FBI napravio sačekušu u Pentagonu. Bio je 16. januar 1998, imala sam 24 godine, bila sam u hotelskoj sobi sa muškim istražiteljima koji su radili po Starovom zadatku, i rekli su mi da ne bi trebalo da pozovem advokata, i pretili mi sa 27 godina zatvora jer sam bila spremna da negiram vezu s Klintonom. Nudili su mi imunitet ako pristanem da prisluškujem razgovore i da budem ozvučena kada pričam sa predsednikom. Odbila sam. Poverila sam se Lindi Trip i to se pretvorilo u izdaju. Ali ovo? Majka svih izdaja. Možda sam bila hrabra, možda sam bila glupača, ali nisam bila narcis i ludača.
Ti 16 godina stari opisi vratili su mi u sećanje bol koji sam doživela, posebno kada se uzme u obzir da je to jedna žena koja vređa drugu ženu. Gde su bile feministkinje tada?
To je pitanje koje me muči i danas.
Čeznula sam za nekim znakom shvatanja iz feminističkog korpusa. Za dobrom, starom, devojka-devojci podrškom. Nije je bilo. Znajući šta je bilo posredi - politika i rod, seks na radnom mestu - pomislili biste da će dignuti glas. Nisu. Shvatala sam njihovu dilemu: Bil Klinton je bio predsednik "prijateljski nastrojen" prema ženskim pravima.
Nije pomoglo ni to što moj slučaj nije bio "seksualno uznemiravanje", kako je glasila optužba koju je protiv njega podigla Pola Džons.
Svega nekoliko predstavnica modernog feminističkog pokreta se posredno uključilo. Ali, umesto neke jasne i značajne akcije, dobili smo ovo: 30. januar 1998, deveti dan skandala. Kokteli u "Le Bernardinu", na Menhetnu. Prisutni: spisateljice Erika Džong, Nensi Frajdej, Kejti Rojf i Elizabet Benedikt; dramaturg Saturday Night Livea Patriša Marks; Mariza Bouv, urednica onlajn magazina Word; dizajnerka Nikol Miler; bivša domino-dama Suzan Šelog i domaćica, suvlasnica "Le Bernardina", Magi le Koz. Njujork Obzerver ih je sakupio kako bi razmenjivale mišljenja. Sve je snimala Fransin Prouz.
Oh, šta bih dala da sam bila na tom koktelu:
Mariza Bouv: Ceo njegov život svodi se na to da ima kontrolu i da sve vreme bude jako inteligentan. I njegova žena je ista takva. I zato mogu da shvatim pomisao da ima glupi seks sa nekom ne tako briljantnom ženom u Oval ofisu.
Umišljena ja: Ne kažem da sam briljantna, ali kako znaš da nisam? Moj prvi posao posle koledža bio je u Beloj kući.
Suzan Šelog: Ali zar ne mislite da je to jako sebično? Dobijao je oralni seks, a nije davao ništa zauzvrat. Mislim, nije rekla "Znate, i on je mene zadovoljio."
Ja: A gde to "nisam" rekla? U kojoj izjavi koju nisam dala? U kom svedočenju koje nije objavljeno?
Kejti Rojf: Mislim da su ljudi jako ljuti zbog njenog izgleda, što je jako zanimljivo. Jer o predsednicima uglavnom mislimo kao o bogovima, kao, JFK je imao aferu sa Merilin Monro... A sada svi pričaju o tome da ona baš i nije toliko lepa.
Ja: Pa, hvala. Prva moja fotka koja je objavljena je bila iz pasoša. Da li biste vi volele da vas definiše fotka iz pasoša? A ono što takođe govorite je da bi primarni kvalitet jedne žene za ulazak u vezu sa moćnim muškarcem bila fizička privlačnost. Ako je to feminizam...
Erika Džong: Moj zubar kaže da ona ima ozbiljno zapaljene desni.
Šelog: Šta mislite, šta će biti s njom? Hoće li tiho nestati ili će napisati knjigu? Ili će je ljuti za šest meseci zaboraviti.
Nensi Frajdej: Može da iznajmljuje svoja usta.
Ja: (Bez teksta.)
Džong: Da, muškarci vole usta koja su bila toliko blizu moći. Zamislite fantaziju muškarca kojem ona otkopčava pantalone, on verovatno u sebi govori: "O, Bože."
Elizabet Benedikt: Uradi mi ono što si radila predsedniku. To, to.
Ja: (I dalje bez teksta)
Džong: Mislim da to što ne uništavamo Moniku Levinski pokazuje da smo daleko dogurale.
Taj tekst izašao je pod naslovom "SUPERDEVOJKE VOLE NESTAŠNOG PREDSEDNIKA". (Mardžori Vilijams će u Veniti Feru napisati da je to "verovatno najsramotnija stvar koju sam odavno pročitala".) Po meni, on je pokazao neverovatan aspekt kulture poniženja, ono što će Filis Čezler u knjizi "Ženska nehumanost prema ženi" ovekovečiti rečenicom da žene nisu imune na mizoginiju. Danas vidimo to u načinu na koji su "zle devojke" sa školskih igrališta prešle na internet, i nastavljaju da urnišu druge devojke.
I dalje duboko poštujem feminizam i zahvalna sam za sve što je taj pokret uradio za prava žena u poslednjih nekoliko decenija. Ali, zahvaljujući sopstvenom iskustvu - tome da su se dodavali mnome kao da sam neki kanape, ne bih nikad za sebe rekla da sam feministkinja sa velikim F. Liderke pokreta nisu uspele da artikulišu poziciju koja ne bi bila anti-ženska tokom lova na veštice 1998. U slučaju "Njujork SUPERDEVOJAKA", mogle su i da stanu na predsednikovu stranu a da me ne napadaju i ne ponižavaju. Umesto toga, pridružile su se žurki.
Lično, veoma žalim zbog svega što se dogodilo između mene i predsednika Klintona. Reći ću to opet: Lično. Veoma. Žalim. Zbog. Svega. U to vreme - barem iz moje vizure - bila je to autentična veza, sa emotivnom intimnošću, sa čestim posećivanjem, sa planovima, telefonskim razgovorima, sa poklonima. U ranim dvadesetim, bila sam premlada da shvatim posledice, premlada da vidim da ću biti žrtvovana zarad politike. Kada sada pogledam unazad, zapitam se: šta sam - šta smo - uopšte mislila? Dala bih sve da mogu da se vratim i premotam traku.
Kao i mnogi drugi Amerikanci, razmišljala sam o Hilari Klinton. Šta će se dogoditi, pitala sam se, ako se kandiduje 2016? A šta ako pobedi, i onda pobedi opet?
Ali kada mislim o ovim stvarima, mislim i o dimenziji koja se ne svodi samo na činjenicu da će možda doći žena u Belu kuću. Svi se sećamo feminističkog pokliča drugog talasa "Lično je političko". Mnogi ljudi (i ja) su tvrdili da je moja veza sa Bilom Klintonom bila lična stvar, koja ne treba da se koristi u političkim obračunima. Kada čujem za moguću kandidaturu Hilari Klinton, ne mogu da se ne plašim sledećeg talasa paparacija, sledećeg talasa "Kucamo na vrata zaboravljenih asova", sledećeg pominjanja mog imena na Foks njuzu. Za mene je to scenario u kojem su lično i političko neodvojivi.
Godine 2008, kada se Hilari kandidovala na primarnim izborima, bila sam povučena, bez obzira na sve zahteve novinara. Nisam želela da do izbora ništa pričam. (I ne, niko mi nije nudio 12 miliona dolara za autobiografiju, kao što sada kažu). Sada se ponovo plašim, ponovo želim da nestanem, u slučaju da ona krene u ozbiljnu kampanju. Ali, zašto bih stavila svoj život "na hold" u narednih osam do deset godina?
Pošto sam savesni pristalica Demokratske stranke - i svesna da mogu da me koriste kao alat, bilo ovi s leve ili sa desne strane - tihovala sam više od deset godina. Toliko sam bila tiha da sam čula i da su me Klintonovi platili, jer zašto bih inače držala jezik za zubima? A uveravam vas da ništa nije dalje od istine.
Pa zašto sada govorim? Jer je vreme.
Napunila sam 40 leta, i vreme je da prestanem da na prstima hodam oko svoje prošlosti i oko budućnosti drugih ljudi. Odlučna sam da moja priča dobije drugačiji kraj. Najzad sam odlučila da podignem glavu iznad parapeta, da bih mogla da svojoj prošlosti dam neki smisao. (Kolika je cena toga - uskoro ću saznati.) Bez obzira na ono što su mediji objavili, ovaj tekst nije "ja protiv Klintonovih". Oni su nastavili da žive, sada zauzimaju važna i moćna mesta na globalnoj pozornici. Ne želim im ništa loše. I potpuno razumem da ono što se desilo meni, i pitanje moje budućnosti, njima ne znače ništa.
Vraćamo se na pitanja ličnog i političkog. Mnoga pitanja koja se danas postavljaju ja lično sam preživela. Koliko treba da dozvolimo vladi da uđe u našu spavaću sobu? Kako da pomirimo pravo na privatnost sa potrebama da iznesemo seksualnu indiskreciju? Kako da se zaštitimo od vlade koja želi naše privatne podatke? I, što je za mene najvažnije, kako da se izborimo sa igrom sramote u doba interneta?
Dosad, "Ta Žena" nije uspevala da izađe iz senke onog prvog opisa. Ja sam bila "Nestabilna progoniteljka" (sintagma koju je osmislila Klintonova Bela kuća), "Glupava raspusnica", "Jadna, nevina devojka koja nije znala ništa". Klintonova administracija, podanici specijalnog tužioca, politički operativci s obe strane, mediji - svi su mogli da me označe kako su hteli. A te oznake su ostale. Bila sam i ostala društvena reprezentacija, socijalno platno na koje je svako mogao da nabaca svoje konfuzije o ženama, seksu, nevernosti, politici...
Za razliku od svih umešanih, ja sam bila jako mlada, i nisam imala identitet kojem sam se mogla vratiti. Nisam dozvolila da me sve to "definiše", samo nisam imala dovoljno životnog iskustva 1998. Ako niste shvatili ko ste, teško je ne prihvatiti užasni imidž koji vam nametnu drugi. (Odatle dolazi i moje sažaljenje prema mladim ljudima koje prozivaju na vebu.) Bez obzira na mnogo terapije i na mnogo različitih puteva kojima sam išla, ostala sam zarobljena tamo previše dugo.
Ne više. Vreme je da zakopam plavu haljinu. I da krenem napred.
Piše: Monika Levinski
Izvor: 6yka.com
